Uzicki IRCeri

Prvi Maj 2004, Gostilje, Stopića pećina i Derventa
Izveštava Kaludjer


Prisutni: jelenica_ue, Nataly, Goran i Kaludjer


Prvomajski praznici. Ko do tada u glavi ne preklopi da je stiglo lepo vreme, tada mora. Ne gine mu, jer za prvi maj je uvek toplo, mada poslednjih godina propraćeno kišom. Iako je vremenska prognoza potvrđivala uobičajeno ponašanje vremena, svi se spremaju za veliki događaj - okretanje kakve mesetine na roštilju. Mnogima to i bude otvaranje sezone roštiljanja. Kako svima tako i nama.

Ispostavilo se da su skoro svi sa kanala već dogovorili raznorazne kombinacije za prvi maj tako da ostade mala ekipa čatera radih za druženje. Jelenicu nije trebalo mnogo ubeđivati, ta je uvek rada, Nataly takođe. Njih dve su tako oduševljeno prihvatile ideju da me mori misao da je to zbog mog urođenog šarma a ne zbog prvog maja. Da ekipa bude zaokružena a i da predupredim tračeve, pozvah i Gorana, mog prijatelja da nam se pridruži.

Sa puno elana smo se pripremali za dogodovštinu. Kad se setim, svi su sve lepo sredili i spakovali se (Jelenica keks toru, Nataša gibanicu a Goran dobro raspoloženje) samo sam ja sve imao samo kao plan pošto sam se prethodnog dana zadržao na poslu. Moje pakovanje je ostalo za ujutru, šta je to za mene, malo poranim, pa odem po radnjama da se snabdem mesom i drugim potrepštinama i taman dok ostali poustaju sve spremno. Al' malo sutra. Pripremajući se zaginuh ja lepo do kasno u noć. Za svaki slučaj navijem i sat da me izbudi ali izbudilo me tek kada me Goran zvao da proveri što me nema... I tako ja ispadoh lenština, spavalica i štatijaznam šta sve ne. Al' neka, tako mi i treba :)

Brzom brzinom se spremim i usput prisetim šta sve još treba da se odradi, pa s nekako sve to posvršavalo, popakovalo, uput se i društvo skupilo (po Jelenicu smo, naravno, morali da idemo kolima) te kretosmo.

Gostilje, vodopad, 20 m

Gostiljski vodopad. Nešto što svakako treba videti uživo.

Destinacija, što bi turistički poslenici rekli, Gostilje, zavičaj dragog nam našeg čatera Duketa. Na putu gužva, sve živo (i neživo, tranžirano i uredno spakovano u prtljažnike automobila) krenulo je na Zlatibor što se nama naročito dopalo. U stvari, odgovaralo nam je da idu kud bilo samo ne u Gostilje.

Vožnja je prošla sjajno, uzevši u obzir da sam ja još bio pospan ali i zahvaljujući legendarnom Fordu Šarcu o kome se već priče raspredaju. Dolazak u Gostilje je bio trijumfalan - parking je bio prazan, što je značilo da smo pogodili mesto koga se drugi nisu setili.

Ali jadac, iza krivine nas je čekalo iznenađenje - more automobila i još veće more naroda, šatori, srećom samo poljski, glasna i kreštava božesačuvaj muzika iz nekog krša i sve tako nešto naopako. Ko je bio u Gostilju lako će da zamisli sliku, ceo potez od fudbalskog terena pa niz padinu diljem vodopada načičkan svim i svačim što se može poneti na piknik.

Delimično razočarani situacijom, ne mogasmo drukčije nego da potražimo mesto u svoj toj gunguli i začudo nađosmo zabito poljanče pored same reke, nekako baš sputno i zavučeno te se smestismo i raspištoljismo ko da smo na drugoj planeti.

Gostilje, pod šatorom

Zavukle se pod šator i ni makac napolje...

Odmah je iz ranaca ispala Natašina gibanica, mekana, sočna, bajna i slasna, a i Jelenica odnekud izvadi neku čajnu kobasicu i još pokoju đakoniju, te se okrepismo poprilično ogladneli. Jelenica i Nataly su navalile na jelo kao da im je poslednje, a bogme i ja nisam zaostajao za njima. Goran nije bio privučen čarima slasne domaće kuhinje već je brže bolje skoknuo da obiđe vodopade.

I taman mi završismo sa okasnelim doručkom, kad ono poče da prokapljava kiša, malo ranije nego što je najavljena. Srećom nije dugo potrajala ali nas je opomenula da svašta može da bude u toku dana. Zato se mi odlučismo da preduzmemo potrebne mere predostrožnosti što je u našem slučaju bilo postavljanje šatorskog krila preko jednog debla čime je napravljen primitivan šator koji je čak imao i odgovarajuće sadržaje: klupe za sedenje, sačinjene od dasaka koje su se tu našle, sto od panja, odeljak za ostavu i plakar za stvari, ma ko u luksuznom hotelu A kategorije. Devojke su se toliko oduševile šatorom da su se odmah zavukle u njega i nisu htele da izađu iako je kiša prošla. U to se pojavio i Goran i kada smo počeli da razmišljamo da ih dimom isterujemo iz šatora učini to dobra vest da je kiša rastarala narod te se sad može lagodnije uživati u čarima Gostiljskih vodopada.

Gostilje, slapovi

Kako vole da se slikavaju...

Skočiše devojke na noge lagane, ne mo'š ih stići niz padinu. Ja sam se odlučio za laganiju varijantu obilaska svega natenane sa fotografisanjem. Jelenica, inače na kanalu poznata kao pretendent na zvanje fotografa opremljena svojom supersoničnom digitalnom kamericom Canon A70, ubrzo je shvatila prednosti mog pristupa. Nataly je mogla samo da se povinuje i drži se fotografskog tempa. Iako je njeno lice često odavalo izraze dosade, odlučili smo da poverujemo njenim izjavama da ona u stvari baš kulira i uživa.

A da se malo osvrnemo na samo Gostilje. To je selo smešteno u kotlini između Čigote i Murtenice sa zapadne strane i Borkovca na istoku, na nadmorskoj visini oko 800m, udaljeno oko 30km od Zlatibora i oko 40 od Užica. Kraj je karakterističan za ovaj deo Zlatibora, krečnjak, obrastao uglavnom bukovom šumom, lekovitim biljem i bogat vodom. U samom selu izvire jak potok koji se niz kraću pitomu dolinu koju je sam hiljadama godina oblikovao, stiže do strme padine niz koju formira veoma živopisan sistem vodopada, zaista pravu atrakciju koju treba videti. Prvi i najveći u nizu vodpada ima peko 20 metara. Potok se vodopadom i završava u reci Katušnici. Iako Gostilje može da ponudi mnogo interesantnog nije ni čudo što vodopadi privlače najveću pažnju. Oni su i razlog našeg dolaska.

Gostilje, na mostiću

... i slikavaju...

Prizor je zaista prelep. Prvi utisak stvara grandiozni vodopad kojim se gostiljski potok iz pitome ravnice obrušava u ambis, ali ništa manji utisak ne ostavlja niz malih vodopada i slapova koji slede skakućući s kamena na kamen, preko i ispod balvana, sve niže i niže do reke Katušnice, a sve vreme im je lako prići, uneti se u njih i najdirektnije upijati svu tu lepotu belih slapova, providno čistih virova, kraškog kamena, okolnog zelenila ali i klokota i šuma tekuće vode. Nekme se desi i da seomakne i upadne.

Obilazak vodopada predstavlja pravi izvorni užitak, izgubite pojam o vremenu i potpuno se opustite. Ako se prevarite i na nekom zgodnom mestu sednete pored slapova, brzo ćete se zaboraviti i samo trnci ili prohladni sumrak će vas trgnuti u stvarnost.

Otprilike tako nam je bilo. Prosto nismo znali na kom mestu više da se zadržimo i koje više da fotografišemo a opet nestrpljivi da krenemo dalje i vidimo lepote koje tek slede. Više nam nisu toliko smetali ni dosadni turisti, osim ako bi nam negde upali u kadar.

Mic po mic siđosmo tako niz vodopade i preko mosta stigosmo na drugu obalu Katušnice, male planinske reke, čiste vode, bogate ribom a najbogatije okolinom. Sudeći po karti ima tu lepih kanjona a relativno blizu je i nadaleko čuvena Stopića pećina.

Spremanje roštilja

Akcija raspaljivanja vatre pod naletima kiše...

Tu negde stiže nas novi talas kiše, podsetivši nas da imamo gde da se sklonimo. Pohitasmo nazad stazom kojom smo i došli ali sada nas je čekala uzbrdica. Uh uh uh... ali izgurasmo i to nekako. Gore, u našem improvizovanom kampu, Goran je već pripremio gomilu drva za potpalu i sve je bilo spremno za pripremu gozbe, osim što je kiša postala jača. Devojke su se, naravno, odmah zavukle pod šator i nije im padalo da mrdnu napolje. Goran se prihvatio paljenja vatre a ja sam devojkama pokazivao kako se priprema meso za roštilj. Na meniju smo imali svinjski vrat i specijalnu mešavinu začina koja se sastojala od začina C, ruzmarina i maslinovog ulja što se pokazalo kao dobra kombinacija.

Kad se sve sabere, nas dva smo radili sav posao i još ih usput zabavljali. E da, napravile su salatu. Nešto vremena smo izgubili pokušavajući da upalimo vatru pošto se kiša trudila da ometa što više može. Ipak i to je uspelo,vatrica se razgorela, žica se ugrejala, kiša prestala i moglo se početi sa roštiljanjem. Kako je meso zamirisalo obrljeno vrelinom žara, tako su i devojke izmilele ispod šatora i pridružile se iščekivanju da hrana bude gotova. Iako dotad nismo bili nešto naročito gladni, brzo smo ogladneli pored sve one mesetine. U neko vreme opet je počela i kiša ali sada više nikome to nije bilo bitno. Svi smo već pali u trans uživanja u svemu pa je i kiša došla više kao dodatni užitak u celom događaju. Kako je meso bilo gotovo bacili smo se na ždranje. Očas posla sve je pojedeno a bogme isceđen je i dobar deo domaćeg vina kojeg sam poneo, što se moglo primetiti i po povećanoj brbljivosti naročito Nataly.

Bigrene kade, Stopica pecina

Iako je u Stopića pećini mrkli mrak, jelenica nije htela ni da čuje nego je zapela da slika... ovo su bigrene kade

Nakon što je sve proždrano, a kiša nije bila rada da prestane, nije bilo mnogo razloga da se zadržavamo u Gostilju pa smo krenuli nazad, put Užica. Usput smo morali da ispunimo Goranu želju da svratimo do Stopića pećine, koju je non stop pominjao. Goran je i inače poznat kao tip koji ne priča mnogo a kad nešto kaže to ima veze sa Stopića pećinom. Kako flaša sa vinom nije završila u gepeku nego je istakana usput i devojke su postale raskalašne i nije im bilo teško čak ni da vide tu toliko puta pominjanu pećinu. Od cele ekipe ispalo je da samo ja nisam bio nešto rad da se lomatam četiristo i kusur metara niz strminu zbog neke tamo pećine u kojoj sam već bio, ali šta je tu je. Nagovoriše me.

Silazak do pećine je prava atrakcija, naročito ako to činite nakon kiše. Inače zemljana staza na vlazi se pokaže kao mešavina zemlje i gline, to jest postaje prilično klizava i eto žurke na otvorenom. No, nekako se što na nogama što na sve četiri skližete do same pećine koja je impozantna. U ovo doba godine pećina je prepuna vode. Gde kod se okrenete nešto teče. To joj i daje draž jer je nakit veoma interesantan. Ono po čemu je poznata su bigrene kade koje su nastale taloženjem krećnjaka od postanka. Kade su raspoređene jedna do druge tako da izgledaju kao saće i pune su vode. Iza njih sledi ulaz u kanal u koji se ulazi samo sa odgovarajućom opremom. Na drugoj strani, nalazi se drugi kanal na čijem početku je ogroman podzemni vodopad. Oba kanala su dovoljno veiki da se njima prolazi bez problema ali je speleološka oprema neophodna. Stopića pećina je inače sastavljena od spleta veoma dugih kanala koji čine lavirint i, pored nekoliko speleoloških ekspedicija, nisu do kraja istraženi. Važi pravilo da se u njih ne ulazi bez stručne pratnje jer lako može da vas zadesi sudbina likova iz romana Marka Tvena.

Romantika, Stopića pecina

A našlo se tu i pomalo romantike...

Ni ovde nismo bili sami. Pećina je bila puna turista. Srećom, dobar deo njih se nije ni usudio da priđe dalje od ulaza. Unutra smo zatekli lokalnog vodiča sa farom od FAP-a i akumulatorom koji je jednu grupu vodio da im pokaže unutrašnjost pa smo iskoristili da i mi bacimo pogled na lepote koje su ovde izložene. Za slikanje, nažalost, nije bilo dovoljno svetla iako smo se trudili. Srećom, vino je dobrano odmaklo sa uticajem na devojke tako da ne samo što se nisu bunile nego im nije bilo dovoljno adrenalina. Jelenica je čak u dobroj meri izlečena od straha od mraka a ako gde ima mrkle mrčine to je u pećinama. Posle nešto malo muvanja po pećini, i šljapkanja po podzemnim potocima pođosmo nazad.

Uveče, malo smo posedeli kod mene, pregledali fotke napravljene tog dana, Goran je popio preostalo vino, još se zasladili preostalim Jelenicinim kolačima i razišli se kud koji.

Dva dana kasnije, na brzaka smo se dogovorili ista ekipa je otišla do kanjona reke Dervente kod Krvavaca gde smo sredili ostatak mesišta. Ovaj put devojke su se pokazale raspoloženije za akciju a ja sam se unapred deklarisao da ću da lenstvujem. Goran je spremio vatru, ja sam mu nešto malo pomagao ali ne mnogo, devojke su spremile meso i salatu gde su praktično demonstrirale kako su dobro naučile to da rade, nakon toga su sve to bacili na žicu, ispekli, proždrali smo, a onda se prošetali kanjonom. Užitak je opet bio savršen a dan ispunjen. Kanjon Dervente je među planinarima poznat kao izuzetna prirodna lepota a s obzirom koliko je blizu grada često ga posećuju. Mi ga nismo prošli celog pošto za to treba odvojiti ceo dan, ali i ono što smo videli je bilo dovoljno. Klokotava rečica preskače s kamena na kamen, negde napravi i vodopad, a okolo šuma, tek ozelenela. Ma šta da vam pričam...

Moraćemo mi ovako češće, a ko nije bio nek se jede od muke.

 

UziceNet: Užički IRCeri

www.uzice.net

Tekstovi, fotografije i ostali sadržaj su zaštićeni autorskim pravima. Umnožavanje nije dozvoljeno.